Овде можете прегледати књигу Све цркве Срема, али будите стрпљиви да се учита, документ је велики (око 440 МВ)

Овде можете прегледати књигу Увођење у врт Богородичин, али будите стрпљиви да се учита, документ је велики (око 157 МВ)

Све цркве Срема Фото-монографија Аутор, уредник и издавач Др Александар Декански Рецензент Др Ненад Лемајић Лектура и коректура Драгана Рунтић Слог, графичка обрада и дизајн Аутор Београд, март 2023. ISBN 978-86-905116-0-0  https://doi.org/10.5281/zenodo.7737194 Преузмите књигу (pdf 440 MB), или је прегледајте online.

Из предговора

Пре него што почнете да читате, или боље речено да гледате ову књигу (јер њу пре свега чине фотографије), потребно је да имате у виду неколико ствари.

Пре свега, ниједна реч у наслову књиге није потпуно тачна, иако је он најтачнији који сам могао да смислим, а да то не буде дугачак опис онога што књига садржи. Скоро сам потпуно уверен да она не садржи СВЕ цркве у Срему и поред напора да их све откријем и фотографишем, врло је вероватно да сам бар неку пропустио. Затим, књига не презентује само ЦРКВЕ из неколико разлога. Прво, не називају све верске заједнице својe богомоље црквама, а затим, сем цркава, у књизи су представљене и многе капеле, параклиси и молитвена места, она за која сам сматрао да су важна, било из верских, историјских или уметничких разлога. Врло је вероватно да у Срему постоји још много таквих објеката који су по било ком од наведених критеријума заслужили да се нађу у књизи, али их ја једноставно нисам открио. Ипак, да бих поједноставио, надаље ћу за све објекте користити термин црква. На крају, читалац ће се сигурно запитати које сам то границе СРЕМА узео у обзир. Постојале су бар три опције: да то буде оно што је Срем географски, оно што је административно (Сремски округ) или како су га одредиле верске заједнице. Одлучио сам се за компромисно решење које је највише одговарало ономе што ми је била основна замисао – у књизи су представљени верски објекти свих верских заједница које се налазе на територији Епархије сремске Српске православне цркве. Разлика у односу на географски Срем је што књига не обухвата цркве у Земуну и његовој околини, као ни највећи број оних у западном Срему, у Хрватској. У односу на административне границе Сремског округа нису обухваћене цркве у Мачви, али су обухваћене оне које су у Бачком округу и на територији Града Београда (а географски су у Срему), као и четири места у Хрватској (Илок, Шидски Бановци, Илача и Товарник) која територијално припадају Епархији сремској.

Оно што читалац такође мора имати у виду је да нисам ни историчар, ни историчар уметности, ни историчар религије, ни фотограф, али ни верник (бар не у оном смислу како се верник данас схвата). Зато ова књига нема никакве научне или стручне, али ни религиозне претензије, она је резултат мог уживања у тумарању родним крајем и задовољства које ми пружа фотографисање. А како нисам професионални, а ни нарочито образован фотограф, фотографије често нису онаквог квалитета каквог бих и сам желео да јесу. Када ми је пала на памет идеја да направим ову фото-монографију, негде средином 2020. године, већ сам имао фотографије нешто мање од половине цркава приказаних у књизи. Зато већина њих приказује стање објеката између 2019. и 2022. године, а остале су настале пре не више од неколико година. Уз сваку цркву постоји податак о години градње (за неке је то оквирно време, јер или се година заиста не зна, или нисам успео да је пронађем), географске координате у облику СГШ - северна географска ширина и ИГД - источна географска дужина (да би онај ко жели да их посети могао лакше да их пронађе) и интернет адреса на којој се може наћи бар нешто више информација од оних најосновнијих које сам дао о свакој цркви. За мањи број њих, нажалост, нисам успео да нађем никакву информацију.

Mоја књига о мојој породици и мом граду, уместо објашњења ево првог пасуса из књиге: "Једини разлог због којег сам одлучио да ово пишем јесте да се од заборава сачувају моја, а још више сећања мојих родитеља и њихових родитеља, рођака, пријатеља, познаника, свих оних чије сам приче запамтио. Тема је, на првом месту, моја породица Декански, а онда и мој родни град Сремска Митровица у којем породица обитава више од 130 година. Жељу да напишем овај текст имам већ годинама. Mного пута сам у глави исписао странице којих се сада више не сећам. Надам се да ћу истрајати и да неће све остати само на овом предговору. Иако сам наслов за ово писаније често покушавао да смислим, њега још нема, али надам се да ће се родити док не завршим..... Београд, 7. фебруар 2012 Наслов се родио негде у лето 2012, сам по себи! А књига објављена новембра 2014. Књига има и прилог - неколико записа са путовања.... још једну књигу у себи - збирку НАШИ ОМИЉЕНИ РЕЦЕПТИ, кућни кувар, и.... додатак - компакт диск са породичним фотографијама и два албума фотографија са путовања Комплетну књигу, као и њен додатак, могуће је преузети ОДАВДЕ

Једна и једина рецензија књиге

ЗАШТО НАМ ТРЕБА КЊИГА О ЈЕДНОЈ ОБИЧНОЈ МИТРОВАЧКОЈ И БЕОГРАДСКОЈ ПОРОДИЦИ

Данашњи човек понекад размишља о прошлости. Та навика релативно је нова потреба људске врсте. Настала је оног момента када су се људи изборили да дођу до слободног времена. То је оно време за које можемо рећи да нам  дневно преостаје ван оквира решавања егзистенцијалних потреба. Слободно време се користило на различите начине. Ретки појединци бележили су догађаје из прошлости. Прво је то бележење догађаја имало митски, да би касније добило и историјски карактер. Показаће се да је та забава, а првобитно и рационализација антрополошких страхова од ствари које су прошле, а утичу на наше животе, имала и своју практичну примену. Стабилизовала је свест појединаца и група о томе ко су и одакле потичу, ко су им преци и шта су им као обавезу пренели за будућност. Ова практична примена историје, поготово на извесне моделе колективне свести, често је злоупотребљавана. Поготово се то дешавало у новим раздобљима развоја друштва. Тако је настала модерна историјска наука до данас распета између улоге служавке политике и дубоке потребе да објективније и целовитије сагледа прошлост. Државе су стале иза историјске науке која је за узврат обрађивала велика државна питања. Политичка и војна историја која је својим последицама утицала на многе људе постала је основни предмет истраживања. У многим елементима она је то остала до данас. 

Тек у новије време, када је већина држава добила своју историју, полуисторију или пседоисторију јавило се интересовање и за друге аспекте прошлости. Били су то аспекти везани за обичан свакодневни живот који нам је трагове остављао на друкчији, за многе и мање видљив начин. Јавило се интересовање за економску, културну и друштвену историју, а потом и за историју интиме, свакодневног живота, доколице, забаве, спорта. Проучавање ових аспеката историје донело је нове методолошке проблеме науци која је два века раније почела да успоставља чврсте методолошке норме засноване на проучавању документације различитих институција. За ову врсту нових истраживања и тема структура сачуваних докумената је била таква да што се ишло даље у прошост мање се о њој могло писати. Наиме, то су области које су биле ван интересовања званичних државних институција. Зато је сваки индивидуални запис о тим обичним, интимним стварима велики допринос разумевању времена, обичаја и навика које се под утицајем глобалног друштва брзо мењају. Замислите само овај детаљ модерног времена, живело се без мобилног телефона до пре свега десет година, а данас је то ,,немогуће“.

Зато ми је било задовољство када ми је аутор кога познајем добрих десетак година, а сећам га се као гимназијалца из генерације пре моје, понудио да напишем рецензију и подржим штампање књиге. Један од ликова ове књиге је и митровачки баштован, предак нашег аутора. Неко ће завапити и рећи шта ће нам књиге о баштованима поред разних хероја, значајних и знаменитих људи, великих догађаја. Па овај наш баштован је имао потомка, нашег аутора, способног да у причу о породици удахне дух времена и много од онога што утиче на живот садашњих Митровчана, а да они тога нису ни свесни.

Без ове књиге ретко ко би знао одакле назив Деканске баште за једно од најстаријих насеља града. Када је ово насеље изграђено добило је званичан назив примерен времену, по хероју Свети Младеновићу, човеку који је један кратак период живота провео у Митровици радећи на железници. Митровчани су насеље колоквијално називали Деканац. Тако су се стварни живот и званична идеологија нашли у сукобу да би после много година мали баштован победио и насеље већ двадесетак година носи назив Деканске баште. То је тек једна прича, а потом следи мноштво малих прича о обичним људима, о људима из породице Декански и њиховим пријатељима кроз које видимо Митровицу какву нам не може описати ни један документ. То је Митровица виђена и очима дечака и младића који је још становник Митровице из шездесетих и седамдесетих година, али и зрелог човека из Београда који на њу може да гледа очима човека објективног, на начин који доноси искуство. Зато књигу најтоплије препоручујем свима онима који воле овај град и желе да сазнају понешто о његовој прошлости.

Проф. др Ненад Лемајић